Da li tumorski marker prostate spasava život?

Prostatitis

dr Đorđe Adanja, spec. urologije (Centar za mušku urologiju, Toronto, Kanada) – 01.07.2007.

Dijagnoza prostatitisa počinje popunjavanjem specijalnog upitnika, koji se zove indeks hroničnog simptomatskog prostatitisa, fizikalnim pregledom sa naročito pažljivim pregledom spoljnih genitalija, prepona, međice i spoljnog sfinkternog mišića.

Rektalni pregled se izvodi prstom i tim pregledom se informišemo o karakteristikama prostate: o tome da li je uvećana, glatka, rapava i bolno osetljiva. Pre tog pregleda, treba uzeti uzorak mokraće u dve čaše. Zatim se uradi prostatična masaža prstom tako što se prostata pritiska u želji da se dobije iscedak prostatičnog sekreta. Posle toga, bolesnik ponovo mokri. To je tzv. test u četiri čaše i uzorak iz svake čaše se pregleda mikrobiološki i citološki, pregleda se da li ima nekih bakterija ili mikroorganizama. Postoji i test u dve čaše, prilikom kojeg se samo pregleda uzorak mokraće pre i posle prostatične masaže. Na osnovu nalaza postavlja se dijagnoza. Radi se i ultrazvučni pregled prostate kroz rektum (zadnji deo creva), a u određivanju oboljenja prostate najbolja je radiološka metoda, pogotovu u pravljenju diferencijalne dijagnoze.

Kod vrlo upornih prostatitisa može se uraditi i biopsija prostate (uzimanje uzorka prostate) da bi se pronašao uzrok koji se nije mogao naći gorepomenutim dijagnostičkim metodama. Imunološke analize mogu nam pomoći u dijagnostikovanju abakterijskog hroničnog prostatitisa.

Dok je terapija akutnog prostatitisa uspešna i izvesna, terapija hroničnog prostatitisa je dugotrajna i mukotrpna. Terapija uvek počinje antibioticima koji ne moraju da odgovaraju antibiogramu. Najčešće se koristi norfloxacin od 400 mg jednom dnevno u trajanju od mesec dana ili ciprofloxacin od 500 mg jednom dnevno u trajanju od 14 dana do mesec dana.

Antibiotici grupe fluorokuinolone doveli su do poboljšanja kod hroničnog prostatitisa izazvanog ešerihijom koli i drugim enterobakterijama. Oko 40 procenata bolesnika sa hroničnim prostatitisom osetilo je poboljšanje nakon antibiotske terapije.

Lekovi grupe alfa-blokera (alfuzosin, terazosin) poboljšavaju mlaz mokraće i sprečavaju prostatični intraduktalni refluks. Lekovi koj sprečavaju upalu, tzv. antiinflamatorni lekovi, mogu da ublaže simptome hronične upale prostate.

Koriste se i biljni preparati i najviše uspeha je imao ekstrakt polena, i to ako se uzima šest meseci. Osim lekova i biljnih preparata, koristi se i prostatična masaža 2-3 puta nedeljno u toku 4-6 nedelja; terapija poda male karlice i međice s grejanjem, fizioterapijskom masažom, istezanjem, ishemičnom kompresijom, akupunkturom, injekcijama anestetika, elektroneuralnom stimulacijom, hipnozom, jogom, relaksirajućim vežbama; minimalnalna invazivna terapija kao što je dilatacija balonom, laserska hirurgija, lečenje mikrotalasima i termoterapija. U vrlo retkim slučajevima koristi se hirurška terapija, i to samo ukoliko se pojavi absces prostate.

Terapija hroničnog prostatitisa je dugotrajna i mukotrpna. Neobično je važno da osobe obolele od hroničnog prostatitisa budu fizički aktivne i da sprovedu strogi dijetetski režim ishrane bez jakih začina i alkohola.

Lečenje raka prostate 

dr Đorđe Adanja, spec. urologije (Centar za mušku urologiju, Toronto, Kanada) – 08.02.2008.

Nova tehnologija donela je još neke metode lečenja lokalizovanog raka prostate (rak koji se samo nalazi u prostati i nigde se nije proširio).

To su: termoablacija (sečenje tkiva toplotom), krioablacija (sečenje tkiva niskom temperaturom), sečenje tkiva radiofrekventnim talasima, HIFU (fokusirani ultrazvuk visokog intenziteta), injekcije apsolutnog alkohola koje se daju direktno u tkivo, zatim mikrotalasna terapija i fotodinamska terapija. Dugoročni rezultati ovih terapija još nisu potpuno poznati i za ove vrste lečenja postoje vrlo strogi kriterijumi.

Uznapredovali rak prostate koji pripada stadijumu T3 I T4 i Glison klasifikaciji od 8 (4+4) pa naviše ne može se lečiti hirurškim putem, pošto su ćelije raka napustile prostatu i zahvatile prostatičnu kapsulu, semene kesice i ostalo okolno tkivo.

Pošto rak prostate u 90% slučajeva zavisi od muškog polnog hormona - testosterona, pribegava se terapiji koja ima cilj da suzbije dejstvo ovog hormona. Testosteron stimuliše rast i razvoj raka prostate.

U prošlosti se radila hirurška kastracija, pri čemu su bolesniku operativno odstranjivana oba testisa. Bolesnici su na tu operaciju nerado pristajali i vrlo je teško psihički podnosili.

Poslednjih decenija uvedeni su u upotrebu lekovi koji pripadaju grupi LH-RH analoga (zoladex, lupron...). Ovi lekovi su depo lekovi i njihovo dejstvo traje do šest meseci. Obično se daju potkožno, u masno tkivo, i to specijalnim špricem, a mogu da se daju i u mišićno tkivo.

Pošto remete hormonsku ravnotežu, pacijentima koji ih primaju mogu da se povećaju grudi, mogu da se profuzno znoje, da gube seksualnu želju i na kraju da postanu impotentni. Kod agresivnijih formi raka, uz ove lekove daju se i nesteroidni antiandrogeni (casodex), i to prvih 10-15 dana, da bi izazvali potpuni prestanak lučenja muških hormona. To se zove potpuna blokada androgena. Te bolesnike upućujemo na kontrolu na šest meseci, kada ponavljamo PSA, za koji očekujemo da bude blizu nule.

Kada je reč o dužini ove terapije, mišljenja su podeljena. Pojedini autori smatraju da ovu terapiju treba davati neprekidno, dok drugi smatraju da je treba davati tokom tri godine, a posle toga pratiti vrednost PSA u krvi, pa ponovo uvesti terapiju kada vrednost počne da raste. Ova terapija se dobro podnosi i kvalitet života se održava na pristojnom nivou.

Povremeno treba raditi kontrolnu scintigrafiju skeleta radi ranog otkrivanja metastatskih promena.

Treba li potražiti mišljenje drugog lekara?

dr Đorđe Adanja, spec. urologije (Centar za mušku urologiju, Toronto, Kanada) – 01.12.2008.

Konsultacija sa drugim lekarom (tzv. second opinion) praksa je već dugi niz godina.

Smatra se da je traženje mišljenja drugog lekara vrlo mudar i oprezan korak pacijenta.

Mnogo je razloga zbog kojih treba tražiti mišljenje drugog lekara; navešćemo samo neke:

• kada je pacijent suočen sa teškom i konfuznom dijagnozom
• kada živi u mestu sa ograničenim mogućnostima za pregled kod specijaliste koji ima veliko iskustvo sa lečenjem njegove bolesti
• ukoliko mu je zdravstveno stanje teško i nije u stanju da ode kod drugog specijaliste; onda se takav specijalista može pozvati da mu dođe kući, gde će obaviti pregled i dati svoje mišljenje
• ukoliko pacijent ima retku bolest; tada se očekuje da će potražiti onog lekara koji će moći više da mu kaže o njegovoj bolesti i načinu lečenja

Mnogi bolesnici se žale da kada spomenu svom doktoru da bi hteli konsultaciju i drugog doktora, nailaze na nerazumevanje, na odvraćanje od takvog koraka, ili čak na uvređenost doktora. Jedna bolesnica koja je bolovala od limfoma napisala je da se, kada je spomenula svom doktoru želju za mišljenjem drugog lekara, njen lekar uvredio, a pacijentkinja se osećala kao da je uradila nešto nečasno.

Vršena su ispitivanja bolesnika kojima je trebalo da se uradi biopsija ili je trebalo da budu podvrgnuti hirurškoj intervenciji zbog karcinoma. Mišljenja lekara su se razlikovala u različitom stepenu, ali to nije dovodilo do promene u terapiji. Od 30% bolesnika koji su tražili mišljenje drugog lekara radi hirurške intervencije, u 18% slučajeva mišljenje drugog lekara nije se poklapalo sa mišljenjem prvog.

Osnovno je pravo svakog bolesnika da bude potpuno upoznat sa svojom bolešću, pa ima pravo da zahteva mišljenje drugog lekara, a naša je dužnost da ga ohrabrimo u njegovom nastojanju i da mu preporučimo lekara koji je ekspert u određenoj oblasti. Na taj način nećemo izgubiti ništa od svog stručnog autoriteta, izaći ćemo u susret želji bolesnika i bolesnik će nam se najverovatnije vratiti radi daljeg lečenja. Ne treba da zaboravimo narodnu izreku "da četiri oka više vide nego dva", koja se u ovom slučaju može apsolutno primeniti.

Paracelsus i ishrana budućnosti

Piše: Svetislav Savić
  
Cilj svakoga živog bića, a pogotovo čovjeka kao najinteligentnijeg i najsuperiornijeg bića na Zemlji, jest da u sebe ugradi najprirodniji i najkvalitetniji materijal kako bi što zdravije i duže živio.

Materijal za izgradnju i sveukupan razvoj i život čovjeka je hrana koju trebamo unositi u što izvornijem obliku.

Istraživanja potvrđuju da su najinteligentniji ljudi planete Zemlje vjekovima unazad poznavali znanstvenu i narodnu mudrost: „ti si ono što jedeš“.


Paracelsus, praotac farmakologije, švicarski renesansni liječnik, botaničar, alkemičar i astrolog je govorio:

Sve što je potrebno za dobro zdravlje čovjeka, nalazi u prirodi.

Živa hrana

U prirodi postoji sve... Voće, povrće, orašasti plodovi, žitarice predstavljaju darove prirode za ljudsku prehranu.

Ova hrana je prepuna biološki aktivnih materija koje predstavljaju blagodat za ljudsko tijelo. U njoj su koncentrirane sve  gradivne, energetske i zaštitne tvari.

Tu su svi potrebni vitamini, minerali, enzimi, fitonutrijenti... Mnogobrojni bioflavonoidi dopunjuju njezinu posebnost.

Hrana čini svaku stanicu ljudskoga tijela i tijelo u cijelosti, kao i sav njegov nasljedni materijal i svaku stanicu imunološkog sustava...

Tu je hranu sve vrijeme svoga postojanja čovjek unosio u sebe, u njezinom izvornom obliku, do prelaska na termičku obradu...

Termičkom obradom hrane, čovjek počinje odstupati od iskonske potrebe svoga tijela.

Industrijska proizvodnja predstavlja daljnji korak odstupanja od izvorne prehrane.

Jedna od posljedica toga je da danas svakih 60 sekundi neko umre od srčanih bolesti... a gotovo  svaka treća osoba boluje od neplodnosti... ili  nekog oblika karcinoma.

Postoji li izlaz?

Statistika pokazuje da sve više ljudi postaje svjesno značaja prirodne prehrane za kvalitetniji život i zdravlje.

Journal of Participatory Medicine tvrdi da “u medicini najveći napredak neće izazvati razvoj visoke tehnologije, već pojedinci koji čine nešto za svoje zdravlje“.

Možemo zaključiti da  je neophodno živjeti u skladu s prirodom i iskonskim ljudskim potrebama, kao što preporučuju najpametniji ljudi svijeta, među kojima su Paracelsus i Hipokrat.

Hipokrat je isticao:

Ne ubijajmo prirodu i priroda će voljeti i poštovati nas.

Koristimo hranu u njezinom izvornom obliku, jer u njoj postoji sve što je neophodno čovjeku za dobro zdravlje!